Iz (ne)stručnog ugla (1): konferencija za štampu posle GW5

Dobro došli na redovnu, ali ovoga puta izuzetno mučnu konferenciju za štampu fudbalskog kluba „Amateri from Anfield“. Prostorija za medije u dubini tribina stadiona „Old Clover Road“, smeštenog u srcu novosadske Stare Detelinare, poluprazna je. Kafa je odavno hladna, a atmosfera podseća na čekaonicu ispred biroa za zapošljavanje.

Predsednik, glavni menadžer i šef stručnog štaba u jednoj osobi nervozno lupka prstima po stolu na kojem stoji papir sa odštampanim rezultatima za GW5. Cifra od 48 osvojenih bodova prosto vrišti sa papira. Kao čovek koji honorarno radi u sektoru ljudskih resursa, nagledao sam se svakakvih biografija, lažnih obećanja i „tihog otkaza“ na radnom mestu.

Naivno sam verovao da ću te iste veštine selekcije glatko primeniti na ovih petnaest fudbalskih manekena u našem klubu. Mislio sam - selekcija je selekcija.

Ali verujte mi na reč, da se ova moja početna postava pojavi na razgovoru za posao, ne da ne bi prošli probni rad, nego ne bi mogli da priđu ni na pet metara od kapija preduzeća.

Pogled na tabelu mini-lige je porazan.

Nalazimo se na pretposlednjem, petom mestu. Gledamo u leđa vodećoj četvorci koja nam polako nestaje sa radara, dok nam fenjeraš – koji je do juče bio predmet klupske sprdnje – sada ozbiljno diše za vratom nakon brutalne serije pobeda. Naš pad u provaliju sprečen je samo pukom srećom, ali alarm na „Old Clover Road“-u uveliko zvoni.

__________________________________________________________________________________

Bušna granitna odbrana

Krenimo od taktičkog masterklasa na golu. Stručni štab je danima analizirao podatke sa treninga, gledao snimke i odlučio da Kinsky započne meč i odigra jedva za dvojku, dok je Verbruggen poslat na klupu da greje sedište, iako je cele nedelje leteo po terenu i branio zicere. Fenomenalan osećaj za tajming.

A lepo mi je sin od nepunih dvanaest godina rekao pred početak GW5:

„Tata, stavi onog Vertonghena na gol, veruj mi, ubedljivo je najbolji.“ Uzdahnuo sam i namestio naočare, onim pokroviteljskim tonom oca koji je, je li, doktorirao fudbal:
„Tata je celu noć čitao izveštaje. Kinsky ima bolji Expected Goals, bolji matchup, a protivnik slabo šutira. Statistika kaže Kinsky.“

„Ma kakva crna statistika, tata! Vertonghen je bolji čovek!“
„Kakve veze ima kakav je čovek, sine?! I nije Vertonghen nego Verbruggen.“ „Ima veze! I nevažno je kako se zove. Juče mi je ispred škole kupio tri paketića sličica i platio mi sok!“

Zastao sam i gledao ga u neverici. Bart Verbruggen, golman Brightona, ispred škole na Detelinari kupuje sličice deci i nosi im sok na slamčicu.
„Taj čovek brani sve živo“, rekao mi je sin. „Taj danas ne prima gol sto posto.“

Naravno, kao pravi balkanski otac koji više veruje algoritmima i Excel tabelama nego rođenom detetu, ignorisao sam predlog.

Rezultat? Dobrotvor Verbruggen mi je na klupi doneo šest bodova, dok je moja „duboka taktička analiza“ sa Kinskym izvukla cela dva boda. Eto, da sam u petak uveče umesto grafikona jednostavno poslušao dete, danas bi Amateri na svom kontu imali četiri boda više.
________________________________________________________________________________

A sada, pređimo na našu čuvenu zadnju liniju – takozvanu „bušnu granitnu odbranu“. Izašli smo u formaciji sa četiri defanzivca, čvrsto verujući u bedem pred našim golom. Riccardo Calafiori je na terenu delovao potpuno izgubljeno i vratio se pod tuš sa ocenom jedan. Neco Williams je statirao za standardnu dvojku. Joško Gvardiol je makar pokazao znake života i opravdao uloženi novac, dok je jedini koji je pošteno odradio svoju platu bio Mitchell, komandujući levim bokom kao general. Kada vam se odbrana od četiri igrača raspada kao kula od karata, jasno vam je da taj granit ima strukturnu čvrstinu kartonske kutije ostavljene na jesenjoj kiši.

________________________________________________________________________________

Vezni red: Sindikat dvojki i veto iz kuhinje

Ono što se dešavalo u našem veznom redu u 5. kolu izučavaće se na trenerskim seminarima kao klasičan primer „tihog bojkota“. Od petorice veznjaka, njih četvorica su odlučila da formiraju radnički sindikat. Nazvali smo ih „Sindikat dvojki“, po mršavim ocenama koje su dobili za zalaganje:

Bruno Fernandes, Dominik Szoboszlai, Morgan Rogers i Cole Palmer – svi po dvojka.

Došli su, odradili svojih 90 minuta alibija, pokupili prolaznu ocenu čisto za fizičko prisustvo na terenu i otišli pod vruć tuš.

Verovali ili ne, odmah nakon utakmice bio sam spreman da onog najskupljeg, Colea Palmera, momentalno stavim na transfer listu. Njegove prijave lakših povreda pred svaki teži trening kidale su mi živce. Prst mi je već bio na pečatu da mu potpišem ispisnicu, kada je u moju kancelariju uletela tetkica iz klupske kuhinje i uložila apsolutni veto na njegovu prodaju!

Ispostavilo se da Cole uopšte nema zategnutu zadnju ložu. Čovek proračunato fingira grč u mišiću samo da bi pobegao sa kondicionog treninga u podrum „Old Clover Road“-a i pomogao tetkici da izriba i ugazi kupus za kiseljenje.

„Nemoj njega, direktore, da teraš, molim te. Ruke su mu zlatne za ribanac, a gazi ga u kaci bolje od svih štopera!“ zavapila je žena držeći glavicu futoškog kupusa u rukama. I tako, isključivo zbog klupske zimnice, Palmer je preživeo ovu čistku.

________________________________________________________________________________

Izvinjenje kapitenu: genijalnost iz inata

Moram javno da se izvinim jednom čoveku. Rayan Cherki. Momak kojeg smo u prethodnom periodu gurali u drugi plan i selili na klupu. U napadu potpunog ludila i očaja pred izlazak na teren, stručni štab mu je dodelio kapitensku traku. Neki bi rekli da je to bio vizionarski potez genija, drugi bi rekli da sam slučajno presekao i rekao „neka igra onaj tamo“.
Bilo kako bilo, kapiten iz inata je proradio, postigao taj jedan, ali zlata vredan gol, uz brdo kreativnih poteza i odigrao utakmicu života. On je bukvalno jedini razlog zašto ovog vikenda nismo završili zakucani za apsolutno dno.

Rayane, tvoja slika od sutra stoji uokvirena u klupskoj kantini – odmah iznad kace sa kupusom.

________________________________________________________________________________

Skalpel u ruke: taktika, formacija i dva pojačanja

Gospodo, mrtvilo u napadu sa usamljenim Isakom pokazalo se kao čist promašaj. Formacija 4-5-1 ide u istoriju. Od sledećeg kola prelazimo na ofanzivniji 3-5-2. Gvardiol, Mitchell i Calafiori ostaju da drže zadnju liniju, a Neco Williams se seli na klupu. Zahvaljujući sredstvima koje smo uspeli da oslobodimo u klupskom budžetu, Upravni odbor je izglasao dva hitna transfera.

Prvi: OUT Morgan Rogers, IN Bukayo Saka.
Kada Palmer već secka kupus, a Brunov masni ugovor je trenutno pravni problem za raskid, ceh iz „Sindikata dvojki“ plaća Morgan Rogers. Umesto njega dovodimo Bukayo Saku, momka koji hladnokrvno rešava prekide, cepa mreže iz penala i ima zagarantovanih 90 minuta po meču.

Drugi: OUT Thiago, IN Charalampos Kostoulas.
Da bi Isak u novoj 3-5-2 formaciji konačno dobio društvo i rasterećenje u špicu, duh od igrača zvani Thiago napušta klub. Na njegovo mesto kupujemo mladog grčkog predatora Kostoulasa – dečko je gladan golova, ima vrhunsku realizaciju i u punom je naletu forme.

Toliko za ovu konferenciju za štampu. Pred nama je novo prvenstveno kolo. Ili će ovi radikalni rezovi i prelazak na ofanzivni blok uroditi plodom, ili ćemo sledeću konferenciju držati potpuno ugašeni na poslednjem mestu. Ekipa trenutno diše na škrge, ali „Amateri from Anfield“ se ne predaju bez borbe.

Sportski pozdrav sa Stare Detelinare i neka nam fantasy bogovi budu naklonjeni!

Napomena Upravnog odbora (i klupskog advokata): Sve navedeno u ovoj kolumni predstavlja plod bujne mašte, puke koincidencije i hroničnog Fantasy očaja. Svaka sličnost sa stvarnim fudbalerima, trenerima, rezultatima Premijer lige, kao i stvarnim tetkicama iz kuhinje je slučajna (ili namerno iskarikirana). Tekst je isključivo satiričnog i zabavnog karaktera i nema apsolutno nikakve veze sa stvarnim dešavanjima u fudbalskom svetu. Nijedna glavica futoškog kupusa nije povređena tokom pisanja ovog teksta.